ЛЕПОТА ЂЕНЕРАЛА СТРАТИМИРОВИЋА

Милош Црњански

Са бедема старог Калимегдана, на којима су процвале воћке, али још јасније са брегова, изнад Вишњице, лепо се разазнаје, у зеленој и туменој ниској даљини, разливена сремска и банатска обала, у којој је и сада грануло пролеће, као и пре толиких година када је тамо први пут загрмео србијански топ.

У тој даљини, што тоне у водама и врбацима руменим, скоро се оком види ушће Тисе, тако далеко, са оним троуглом равнице, у ком се године 1848, у мађарској буни, организовао отпор српски, у мору разливене воде, при светлости запаљених села.

Та земља, жута и плодна, чудна са својом хладном пучином биља и влажне магле, фина у вечеру, кад небо полегне у њој, и сад би могла бити лепо ратиште, страшно по својој ширини и празнини, по својој мокрој земљи, у коју се може копати дубоко, и својим страшним сунчаницама, од којих нема шуме да одбрани. Некада, у оно доба четвороугаоне пешадије и збијене коњице, у доба картеча сто корака плотуна, то мора да је била грозна равница за кретање колона и чета, за школски сигурне тактичке покрете и патетичне напада батерија.

Та забатаљена, заборављена Шајкашка која узалуд за водним задругама и аграрном реформом, била је главно бојиште у мађарској буни, лепо и романтично, прво ратиште војнички једне Србије и Војводине.

Све је то под Београдом једна те иста земља. Границе бивших држава чине се као приче. Падине Срема и расцветане долине, жуто бачко море и зелено Потисје, везано још од магловитих аварских давнина са плавом, високом, брдовитом Србијом. У тами сремских шума плакао је избегао Вожд, а њеном реком путовао је социјалист Светозар. Чудна ми чуда те бивше границе у господству војеводе Рајка , у земљи гробница деспотских по путевима куд је Вук гегуцао све до Карловаца и знао врло добро зашто.

Чудна ми чуда те бивше границе, у доба наших дедова. Човек се родио у Баји, ђаковао и појао за певницом у Вуковару, Милош му је одадро дведесет и пет на Врачару, па му је после дао пензију за Смедерево. Једна је то земља и пре била.

Па и даље, Бан Јелачић са својим Хрватима који ратују по Банату против Мађара, што као бајаги сад не би.

Једна је то земља била и у оно доба, када у та села није трчкарао гарави воз, што личи на вршалицу и што сада трчкара од Новог Сада до свих тих места, међу мирисним багрењем, што одмах дигну главе, црвеним црепом покривене, чим се помене крвава година буне 1848.

Каћ па Будисава, па Вилово, свако име по једна дивна, луда романтична, мала битка мађарске буне. И какво јединство, каква збрка од јединства. Комадант је био каваљер Стефан Книћанин, витез Александра Карађорђевића, а по чину аустријски генерал мајор, а друг му беше народни ђенерал Ђорђе Стратимировић, стар 26 година, доцније бригадир Миланов код Пирота, а комадант топова Миловоје Блазнавац, онај који је доцније био регент. Све је то једна те иста држава већ одавно.

На Велики Петак, овај сад и на сам Ускрс навршује се 76 година од најлепших бојева мађарске буне које су тукли шајкаши, под вођством тог младог официра, тако романтичарског и много живелог. Те битке, између села Мошорина и Вилова, у мокрој земљи, мирисној од пролећа и неба, као и сад што је, са деморалисаном војском, о којој ни тврди Книћанин није хтео да чује, најчудније су победе, за које знамо, у та романтична времена, а важне и по том што су логорске ватре србијанских топџија, тад први пут обасјале Војводину.

Значај тог привременог, крвљу прсканог, јединства и стапања мало је запуштен и заборављен и заслужио је да се обнови. Господска личност, много несретна и често заборављена, тог младог ђенерала, романтична је и лепа, више од свих других наше буне.

Ђорђе пл. Стратимировић родом је из Кулпина, у Срему, које село његова породица доби на сабљи. У тој спахијској фамилији сачувано је охоло предање да је пореклом из Зете, од велможа Балшића. Док је био дете учитеј му беше Милован Видаковић са којим је спавао у једној соби. Стари романсијер дуго је дебатовао увече, сав узбуђен због вести које су допирале из Париза, где је тада била револуција. Он га је како стари ђенерал у својим Успоменама пише, често дрмусао из сна да му што из својих романа прочита. Навршио је тек 19 година и већ је у Павији, млад хусарски потпоручник. Студент универзитета, младост талијанска, спремна на буну, нападала је сваки дан аустријску солдатеску. Стратимировић је у младости био прави тип романтичарског младића. Једна Циганка прорицала му је, из длана да ће заповедати над хиљадама људи. Један друг показује му набујалу реку и каже случајно: „Ти си фаталист, али када би сад пао у ове дивље таласе утопио би се, па хтела то судбина или не“. Стратимировић отпаше сабљу, и пре но што је ико могао да га задржи, стрмоглави се у бујну матицу. Вода га избацује на спруд, у песак, и он довикује: „ето видите, ипак се нисам удавио“.

Када се вратио из Италије наставио је живот коњичког официра. Богат и леп, због једног коња, због најмање увреде, готов на двобој, у виноградима над градом. Новосадски магистрат затварао је пијацу ланцима за време својих седница, да му пролазници не би сметали, при мудровању. Млади официр, јашући добра коња, прескакао је те ланце као препоне, на запрепашћење и дубоку индигнацију градских кметова. Тек када се ускоро оженио, приклонио је главу и смирио се. Узео је кћер спахије Заке, Мају, отмицом, којој се био заклео још пре Италије, када су обоје у пола још деца.

Због те женидбе оставио је војску и повукао се да газдује на свом имању, све до бурне године 1848. Он је био тај, који је предводио српску депутацију и покондиреном Кошуту довикнуо „Србин се мача не боји“.

Стил његових успомена је хладан као челик. Тај плахи човек пише фино, као неки француски рационалист. Па ипак, он који није волео осећаје, него само дела, једнако спомиње нека привиђења, предзнаке и неку источњачку меланхолију, што његовом причању даје неку мутну, славенску лепоту.

Врло лепа одбрана Карловаца, у његовим мемоарима. Ратне лађе које сваке године маневришу, између, између Земуна и Београда, а чија је посада била шајкашка, ставиле се на расположење Народном Одбору. Код карловачке пиваре јуришало је дванаест сељака из села Пивнице, батинама на аустријску батерију и како Немац Сигфрид Капел у својој књизи, штампаној у Лајпцигу 1852, пише „Салва од картача обори бесомучне јунаке, пред устима топова. Србијанци брањаху мост истрајно и успешно. Особито се у тој истицао неки Црногорац, именом Вуле, који убије пет момака од инфантерије пука Дом-Мигуел,услед чега је помахнитао, мислећи да је он јунак Милош Обилић“.

И тек пошто су борбе са Мађарима почеле и бачка села остављена да горе, млади вожд присуствује романтичном погребу своје љубљене жене, која умире тако млада, у позадини његових положаја. Њен лепи леш превозе шајкаши преко воде у манастир Ковиљ, који се сад једва види из воза, међу лепим врбацима. Славени широм Европе тада већ знају име младог војводе и велика кнегиња Јелена из Русије, шање златом оковану икону Матере Божје, која се и данас може видети над гробом.

Пре јесени још име Сентомаш, где је неколико Србијанаца држало главни шанац, сазнало се широм славенског света. Сваке недеље, бар једном, димила се та земља од барута и згариштао и свуд се видела витка сенка младог комаданта, на коњу, кога зваше Сиротан, и униформи ђенералској, коју му посла на дар кнез Александар Карађорђевић. Загаситој плавој , са јаком и зарукављем црвеним, златом извезеним.

Прекид бојева те зиме провео је на народном послу, међу одушевљеним Чесима, на царском сабору у Оломитцу, па са баном Јелачићем, у Бечу, и чим је грануло пролеће, у поплављеној, шајкашкој земљи непријатељ опет огрезао у крви.

Тек то пролеће видело је сву лепоту личности и карактера младег ђенерала. Војска се била расула и бежала је застрашена, када се Стратимировић враћа и укопава између баруштина Мошорина и Вилова. Тада је све изгледало пропало, и зато се решио да последњи пут пређе у напад.

На Велики Петак године 1849 скупио је неколико хиљада заплашених сељака и уморних граничара, у ритовима над Тителом, а дошло му је и хиљаду Србијанаца, под командом Миливоја Блазнавца. Пред њим је било море мокрих травуљина и разбојничка маса ђенерала Перцела, дванаест хиљада бораца и 40 топова, осветљена запаљеним селима. Мађарски генерал, уверен да ће проћи у Срем, у сусрет Хрватима под баном Јелачићем, иште да му се уклоне. Стратимировић га извештава овако:

„Мађарској Корској Команди у Чуругу. – Одговарајући на Вашу Тителској општини послану прокламацију, част ми је казати Вам: Да ја од назад 48 сахата команду у Бачкој вршим и да Срби под мојом командом никад нису били вични, нити смеју бити, нити ће то икада бити да области без битке непуштају. – Главни стан у Мошорину, дне 10 април 1849. Ђорђе Стратимировић с.р.

Бој на бедему Мошорина, који данас изгледа тако ситан, решавао је у то доба опстанак српски, у чекању да стигне Книћанин и хрватски бан. Ето јединство. Стратировић показа војсци поплаву Дунава и даде неке лађе превести у Срем, а неке потопити. Непријатељ беше напред, море разливене воде натраг. Војници су имали да бирају, а довео им је и свештенике да их причесте. У поноћ поведе војску и нападе тако плахо да се мађарска војска збуни и напусти свој логор, али када свану, хусари се вратише и пређоше у противнапад, бројно далеко надмоћни. Све до подне од сванућа на Велики Петак, насртали су бесно и јуришали Мађари. Блазнавац је лично управљао топове. Коњ Стратимировићев се рани, ђенерал сјаха и замало настаде забуна. Али су Мађари задржани на ножу и пред топовима око којих је јуначки викао команде србијански капетан Чарапић. После подне Мађари почеше одступати палећи села. Стратимировић је био спасао Срем који већ беше почео да цвета.

Тако је могао кроз који дан да пређе Тису и Книћанин. – „На висоравни, изнад Мошорина, дао је саградити колебу од дасака и у њој пребиваше више месеци“. За њим је дошао и бан са огромном војском, која је прелазила реке и ваљала све према револуцији.

Стратимировић је због интрига, морао да иде на другу страну. Није знао да га чека болни и дуги живот, команда у Црној Гори, пријатељство са Данилом и Његошем, кумство са Михајлом, рат 1876 и сукоб са Чернајевим, истеривање из Србије и конзулство на Сицилији и најпосле повратак у завичај и сукоб са омладином и старост, празнина, горчина, и мир.

Сахрањен је у туђини.

Приредио:Данијел Кулачин